Razlog pisanja ovog članka je Ivana kojoj dugujem javnu ispriku zbog dana koji još uvijek pokušavam zaboraviti, a desio se prošli tjedan. Ali o Ivani ću više na kraju….
Tog dana, baš kao i svakog drugog sam se dignuo prije nego je zvonio alarm na mobitelu, valjda to dođe sa godinama… Ušao sam u dnevni boravak i skuhao si kavu. Možda će se netko zapitati zašto kuham kavu u dnevnom boravku, ali nakon što provedem 14 sati dnevno u kuhinji, dobro da kuhalo za kavu nije u kupaoni ili spavaćoj sobi ako me razumjete. Naslonjen na prozor pijem ja tu kavu i ona pije mene, bila je neslatka a jaka, što je bilo dovoljno da počnem razmišljati o obavezama tog dana.
1. Moram skuhat ručak! 2. Moram snimiti pripremu ručka! 3. Moram montirati video na računalu! 4. Moram pripremiti pisani recept! 5. Srediti se i otići na dogovoreni poslovni ručak u 15:00 u okolicu Zagreba sa nekim velikim facama iz neke velike firme
Obzirom da je to sve bilo fizički nemoguće, poslove pod rednim brojem 3 i 4 sam odmah eliminirao i krenuo raditi ono što stignem. Krenuo ja tako put Zagreba, dotjeran, namirišan, obrijan i sretan jer nisam kod kuće za stolom i računalom, baš kao što sam svakog dana. Makar je bilo poprilično hladno, otvorio sam prozor u autu tako da mi je vjetar u kosi, a upravo me on asocirao na neki oblik slobode i izlaska. Stvarno sam predugo kod kuće, trebam više izlaziti rekoh sam sebi u bradu…
Nisam napravio ni 5 kilometara kad najedanput PALICA-ZAUSTAVLJANJE-POLICIJA! Niste vezani gospodine? – A nisam da zaboravio sam, kažem mu ja i pokušavam na sve moguće načine izvući situaciju. Priznajem, pogriješio sam, neću više nikada bla bla bla bla i ostale stvari koje su mi pale na pamet. Čak sam spomenuo i Sašinu kuhinju, u nadi da je krajičkom oka vidio negdje neki video ili ako imam sreće skuhao nešto po mom receptu…. Ali naravno, on nikada nije čuo za Sašinu kuhinju. Nakon što sam saslušao desetminutni monolog sa njegove strane o sigurnosti na cestama, platio sam, vezao se i krenuo dalje put Zagreba.
Još jedno pola sata sam glasno spominjao policajca a onda sam se dovezao na dogovoreni sastanak u okolicu Zagreba. Obzirom da kod kuće nisam ručao već samo probao jelo, jedva sam čekao neki fini ručak. Pozdravio sam se sa predstavnicima te firme i krenuo je klasični razgovor u kojem smo svi nekim otrcanim frazama i metaforama željeli prikazati kako smo svi jako pametni, ja nemam pojma što oni hoće, a oni nemaju pojma što ja očekujem i tako u krug sve dok konačno nije došao red na narudžbu.
Već je 16:00 a ja sam na jednoj lošoj kavi cijeli dan. Razmišljao sam što da naručim kad konobar kaže da bi on savjetovao “recept dana” punjenu vješalicu sa sirom plus prilozi. Odmah sam pristao jer zašto ne? Bio sam baš gladan a takav komad mesa pogotovo u tako skupocjenom restoranu ne može biti loš odabir. Prošlo je pola sata, pa 45 minuta, pa sat vremena.
Lud gledam konobara a on u nekom vojnom položaju stoji pored šanka i gleda u televiziju, pa u nas, pa u televiziju, pa u nas. U restoranu su samo tri stola puna zajedno sa našim i mislim si u sebi na koju foru ne možeš izbaciti tri jela za sat vremena?
Već je 17:00….. ispričam se, dignem od stola i krenem u toalet a moram proći pored šanka, znam da moram nešto izmisliti da požure sa tim jelom, barem onako u šali. Ja umjetno nasmijan, ležerno i u prolazu dobacim konobaru: “Jel trebam zvat hitnu kuharu?” On bez imalo emocija na licu, hladnog pogleda, kaže nešto u stilu da ne razumije moje pitanje. Ja u nevjerici samo odmahnem glavom i odem u toalet, operem ruke i vratim se za stol.
Nakon što smo iscrpili gotovo sve teme na poslovnom sastanku, najedanput vidim konabara kako nosi jelo. Sad mi je žao što nisam mogao to snimati pred ovima na sastanku… Zamislite scenu, usporeno on hoda sa tanjurima na rukama, dolazi prema našem stolu a meni osmijeh na licu i u glavi samo želja da što prije počnem jesti. Ja stvarno volim jesti. Najslađe mi je kad drugi netko skuha da ne moram ja, nisam pretjerano izbirljiv ali kada je konobar stavio na stol jelo, baš sam se iznenadio. Stvarno sam očekivao više, ne govorim o količini već nisam mogao vjerovati da je to jelo koje će netko platiti 40 eura, barem je tako pisalo na cijeniku kojeg sam iz znatiželje išao pogledati.
Krenem jesti i meso je neslano. Uz to sve još je prepečeno. Punjeno je sa nečim što nema okus po siru. Pa koje sam ja sreće pomislim… Ali priznajem pojeo sam! Bio sam gladan, zašto glumiti i reći da sam odgurnuo jelo i tražio nešto drugo ili prigovarao? Da čekam još sat i pol vremena? Nema šanse. Pojeo sam nešto malo mesa i sav prilog koji je bio boljeg okusa nego što izgleda. Jesam li još gladan? Jesam, normalno da jesam. Nakon sastanka i nazovi ručka, ja bi rekao prije da je rana večera u pitanju, sam krenuo kući.
Odmah sam se vezao za svaki slučaj a telefonom naručio roštilj i lepinje u obližnjoj pečenjari gdje živim. Rekoh, taman će biti gotovo dok dođem do Karlovca i sa guštom ću večerati sa obitelji.
Dok sam se vozio prema Karlovcu, počeo sam kihati. Nekontrolirano. Normalno da sam se prehladio kada sam se vozio pored otvorenog prozora
Sjednem za stol i prije jela idem malo na fejs, da pogledam što ima na Sašinoj kuhinji. Vidim da mi je između ostalog pisala jedna Ivana sa pitanjem o kiflicama, makar nije napisala o kojim kiflicama je riječ obzirom da ima barem deset vrsta za koja sam radio video recept. Ovako je izgledala naša komunikacija:
IVANA: Dobar dan, dali se mogu kiflice raditi i sa suhim kvascem?
JA: Za koje kiflice pitate?
IVANA: Od dizanog tijesta sa brašnom ????
JA: Možete
IVANA: A dali ih mogu puniti?
JA: Možete
IVANA: Mogu sa čokoladom?
JA: Možete
IVANA: A sa pekmezom?
JA: Jel vi to mene zaje8avate?
I tu je naša komunikacija završila, ipak nisam smio tako nešto napisati priznajem. Ivana se naljutila, nije ništa odgovorila pa evo samo da javno napišem poruku za Ivanu. Dan mi je bio nikakav, glad i nervoza su učinili svoje, IVANA OPROSTI! Može i sa pekmezom
