Dobio sam još jednu zanimljivu priču na email. Ako i vi imate zanimljivu priču koju želite podijeliti, pošaljite email ili poruku na Sašinu kuhinju, ja ću je malo urediti ako je potrebno i objaviti.
Čitao sam na vašoj stranici priče od drugih i odlučih poslati svoju priču, koju vjerojatno nikada neću zaboraviti. U nju sam se zaljubio u 8. razredu. Moj otac i njena majka se poznaju jer su također išli zajedno u školu, pa smo se znali družiti ne samo u školi, već i kod njene ili moje kuće kada god bi naši roditelji imali nekakvu zabavu. Odbila me nekoliko puta i na tome je ostalo narednih 12 godina. Ona se udala i dobila dijete a na kraju se rastala, dok sam ja imao neke veze i vezice ali ništa ozbiljno.
Putevi su nam se ponovo isprepleli sasvim slučajno, kada sam baš nju zaustavio prilikom rutinske kontrole u gradu gdje sam radio samo vikendom, kao prometni policajac. Inače znaju nas poslati u neki drugi obližnji grad na zamjenu, tako da nam bude lakše pisati kazne. Znaju i oni da u našim gradovima svakog drugog poznajemo, a baš “dlaku u jajetu” da tražim onima koje znam već godinama i nije tako jednostavno.
Kada sam je ugledao nisam mogao vjerovati. Za mene je u tom trenutku vrijeme stalo i počeo sam mucati. Pitao sam je da što radi tu, kako je, jel dobro, da mi je drago što je vidim. Sve što sam joj rekao u stvari nema nikakve veze sa policijskim poslom ali preplavile su me emocije. Rekla je da tu sada živi i da se rastala. Dala mi je broj telefona i tako smo počeli izlaziti kao prijatelji, da bi to jako brzo preraslo u ozbiljnu vezu.
Pasalo mi je njeno društvo i bio sam sretan što se uopće družimo, bila je zabavna i sa njom su mi večeri prolazili kao sekunde. Njena kćer me jako zavoljela ali i ja nju. Već nakon pola godine sam odlučio zaprositi je, pa sam je pozvao na večeru, makar nisam imao pojma o kuhanju. Mislim znao sam one neke osnovne stvari, namazati paštetu na kruh, naručiti pizzu i tako…
Znao sam da obožava pileća krilca na sve načine. Pa rekoh sam sebi nisam glup, pa znam ja to, mogu ja to. Otvorio sam prvi recept koji sam pronašao i napravio sve osim onog najvažnijeg. Nigdje nije pisalo da se krilca moraju dugo pržiti. Ja sam njih uvaljao u brašno, jaja i prezle pa pržio dok onaj poh gore nije bio zlatni. U stvari je ulje bilo prevruće i izvana je to izgledalo gotovo, a iznutra je bila totalna katastrofa. Da se razumjemo, sve je to izvana izgledalo savršeno, ali uvijek ima onaj ali…
Njeno oduševljenje dekoracijom i amijentom nije dugo trajalo, jer kada smo počeli jesti gledali smo jedno drugo par sekundi i onda se ona počela smijati… završili smo na hamburgeru koji je bio daleko ukusniji. Nakon večere smo se šetali uz more i otišli na najduži mol
Bio je pun mjesec a more mirno. Ja sam kleknuo, izvadio prsten i pitao hoće li se udati za mene? Ona se jako iznenadila, prvo se smijala pa uozbiljila i rekla da zar ne mislim da je to ipak malo prebrzo? Rekao sam da nije, da je volim najviše na svijetu. U tom trenutku sam izgubio ravnotežu i pao na leđa, lupio glavom ali i rukom jako o kamen. Odmah sam znao da je ruka pukla ali prsten nisam puštao. Na putu do bolnice mi je rekla: “Pristajem, udat ću se za tebe jer ne samo da ne znaš kuhati, već si i šeprtlja, netko te treba dovesti u red!”
Danas smo jedna velika sedmeročlana obitelj i još uvijek se smijemo kada se sjetimo te večeri
